DR MILENA – ZUBARKA U VASPTNO POPRAVNOM DOMU

Uoči 8. Marta – Međunarodnog Dana žena tragamo za sugrađankama koje sticajem okolnosti nisu sasvim obične žene. Možda i jesu obične, ali ih zanimanje, hobi ili nešto drugo čini jedinstvenim među pripadnicama lepšeg pola. Za ovaj razgovor odabrali smo doktorku stomatologije Milenu Radičević, zapsolenu u Vaspitno poravnom domu u Kruševcu. Nadamo se da Vam je već na početku teksta jasno, zašto smo u plejadi majki, sestara, žena, devojaka izdvojili našu sagovornicu. Rad na specifičnom mestu i u specifičnim oklonostima ovu ženu izdvaja od drugih zubarki. Za početak, evo kako nam se sama predstavila:

- Zovem se Milena i prvo volim da kažem da sam Sofijina i Ksenijina mama, zubni lekar mi je draže nego doktor stomatologije, što je inače moje zvanje, desna ruka Vile Zubićke ili jednostavno zubarka, kako me štićenici Vaspitno popravnog doma najčešće zovu. U ovoj ustanovi počela sam da radim na moju veliku sreću na veliki hrišćanski praznik na dan Svetog Jovana Krstitelja 20. janura 2022. godine. To nije mnogo vremena , ali sasvim dovoljno da se emotivno i profesionalno uključim u živote i probleme štićenika VP doma. Sama po sebi, ustanova u kojoj radim je u isto vreme i posebna jer traje više od 70 godina i jedinstvena je , jer nijedna takva ne postoji ni u širem okruženju. VP dom sam doživela kao mašineriju koja sinhronizovano funkcioniše zahvaljujući međusobnoj saradnji svih službi- od službe obezbeđenja, službe za tretman, zdravstvene službe, službe opštih poslova, a na čelu sa upravnikom, njegovim zamenikom, kao i svim ostalim službenicima u uprvnoj zgradi. Nikako ne želim a da ne napomenem i sve zaposlene u školi, jer oni svojim radom omogućavaju obrazovanje svoj deci koja za to nisu imala priliku. Sad bi da se vrtim na taj 20.01. 2022. godine kada su me upoznavali sa načinom rada, davali razne upute i smernice, rekli su mi da prvi put za 70 godina imamo maloletnicu sa bebom koja se nalazi u stacionaru. Nisam znala da je stacionar u okviru bloka ambulante. Tada, dok sam se upoznavala sa prostorijama rekli su mi: „E ovde je majka sa bebom“. Osećanja su mi se mešala, bila sam u isto vreme iznenađena i srećna, a onda sam u prostoriji sasvim prilagođenoj jednoj majci i bebi i svim njihovim potrebama u krevecu ugledala zavežljaj koji je bio toliko malen, a toliko veliki u mojim očima, jer sam shvatila da je i to dete od početka jedan veliki borac. Sve moje medicinske sestre, zajedno sa mnom učestvovale su u odrastanju malenog dečaka, kao i usmeravanju na obaveze i potrebe majčinstva njegove majke. Svi zaposleni u Vaspitno poravnom domu učestvovali su u doniranju potreba za bebu, počev od pelena, higijenske opreme, garderobe, kolica, krevetca...Najviše je voleo i najbrže zaspao kada bi ga ja ljuljala i pevala mu pesmice. Došao je trenutak kada je po Zakonu morao da ode nakon napunjenih godinu dana. Za mene kao majku to je bilo previše strašno i tužno, jer smatram da svako dete treba i zaslužuje da raste okupano majčinskom ljubavlju. Rekli su da bebu socijalnm radnicima i njegovoj baki predam ja, za mene je to bio jako potresan čin u kom se nije znalo ko više plače -beba ili ja. Grčevito se držao za moju jaknu od koje sam na kraju morala svojim rukama da ga odvojim i smestim u auto sedište. Preživela sam sve to strašno emotivno, ali danas kad vidim da je njegova majka jedna od najboljih maloletnica i kad čujem da je on izrastao u divnog dečaka radujem se jer mi se još jedanput potvrdilo da ljubav sve pobeđuje da su sve vaspitne mere bile od apsolutne koristi i da su oni sada spremni da kad majka uskoro izađe žive jedan normalan život. Majka je edukovana u radionici hortikulture pa će moći da poštenim radom, dajući život biljkama pošteno zarađivati za svoj život i život svog deteta. Inače, kao i svaka zaposlena majka ustajem pola sata pre , jer jednu ćerku ispraćam u školu sa spakovanom užinom, dok druga mora da ima najlepšu frizuru u , pa se pravi frizura sa hiljadu šnala i gumica i onda tako svako na svoju stranu dok se ne okupimo popodne igrajući društvene igre ili šetamo ili gledamo neke filmove ili kvizove, a onda je već vreme večeri i tako u krug. Veliku pomoć imam od mame i brata u svakom pogledu, jer vrlo često ne bih stigla da na vreme uradim i neki sasvim običan kućni posao. Trudim se da posao ne donosim u kuću, ali je to nekad nemoguće, tako da su svi moji upoznali bebu kroz priču i dogodovštine sa njom. Kada dođem u Vaspitno popravni dom ja sam uvek u ordinaciji i štićenici to znaju, pa zato uvek mogu da me nađu. Vrlo često se dešava da prepoznam da neko od njih ima neki problem ponašanjem, pogledom, držanjem tela i onda se trudim da lagano i neprimetno doprem do onog što ih muči, a nekad prosto direktno pitam. E onda oni krenu sa pričama - nekad ljuti ili možda besni, a nekad i tužni. Vrlo često ih mrve sve tri emocije pa onda krenu suze od kojih se oni naravno stide. Tad se trudim da budem i drug i majka, jer većina njih dolazi iz disfunkcionalnih porodica, pa im na prvom mestu fali ljubav i razumevanje. Tada vrlo često odložimo intervenciju i razgovor potraje, ali ono što je najvažnije slobodno sa sigurnošću mogu reći da sigurno 90% njih posle tih razgovora iz ordinacije izađu sa širokim , pa se posle nekog vremena pojave da se pohvale kako brzo napreduju i da naravno poprave zub. Naravno, postoje deca koja svoje emocije zaključavaju duboko u sebe i jako pate, pa zbog toga prave greške i probleme koje inače ne bi. Onda se uključe služba za tretman i obezbeđenje i tako zajednički rešimo problem ili bar sprečimo da taj štićenik ne upadne u još veći. Ove godine je Njegova Svetost Arhiepiskom pećki mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Porfirije osveštao hram posvećen Svetim Apostolima Onisimu i Filimonu koji se nalazi u okviru VPD-a. Za sve nas zaposlene, naročito za nas verujuće, bila je to velika čast, a meni je pripala čast da sledeće godine baš ja budem kolačar na dan kada se slave ova dva apostola. Za mene lično vera je ono nešto što nas pokreće i podiže iz najdubljeg ponora, donosi rešenje svakog problema i daje nadu u bolje i lepše , pre svega ugrađuje ljubav u sve nas, a bez ljubavi život gubi smisao. Ja, kao verujuća trudim se da onima koje su pravoslavne veroispovesti kroz svaki razgovor spomenem značaj vere u Boga i uvek se svaki razgovor sa štićenikom završava istom rečenicom- BOG JE LjUBAV. Tako od njih dobijam puno pitanja vezanih za veru, a sada ih rado uputim na našeg mladog sveštenika koji je uvek tu za njih i da im zajedno sa mnom pomogne da malo drugačije gledaju na probleme i na neke druge životne okolnosti.Povodom praznika žena, uvek se traže posebne reči. E, sad osmi mart- večita dilema i misterija u meni. Da, tačno je da treba da postoji dan kada se slavi žena i njeno postojanje i njeno poštovanje, ali nekako došli smo do toga da mnogi samo tog dana budu pažljivi i sete se žene kao nosećeg stuba porodice, a u današnje vreme žene su na čelu mnogih uspešnih kompanija i imaju veliku ulogu u donošenju bitnih odluka vezanih i za samu državu. Zato je žena biće koje neizostavno i na prvom mestu treba da bude poštovana i voljena, tako da uz tu želju svim ženama čestitam nastupajući praznik! Ovako se predstavila jedna od nas…...ćerka, majka, sestra, koleginica, rame za plakanje, a sa instrumentima Vila Zubićka…..dr Milena……..

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST GRADSKE UPRAVE

POTPISAN UGOVOR O SARADNJI GRADA KRUŠEVCA I ORGANIZACIJE HELP: NOVA PODRŠKA ZAPOŠLJAVANJU I SAMOZAPOŠLJAVANJU

SAJAM OBRAZOVANJA I PROFESIONALNE ORIJENTACIJE U KRUŠEVCU OKUPIO BUDUĆE SREDNJOŠKOLCE

SVEČANO OTVARANJE SOLARNE ASTRONOMSKE OPSERVATORIJE U KRUŠEVCU 30. APRILA

LETNJA SEZONA POČINJE U RIBARSKOJ BANJI

MLADI U KRUŠEVCU DOBIJAJU PODRŠKU ZA POKRETANJE SOPSTVENOG POSLA

PRVOMAJSKA IZLOŽBA U LEGATU MILIĆA OD MAČVE U KRUŠEVCU

GRAD KRUŠEVAC POTPISNIK UGOVORA „EU INTEGRA“

SAJAM OBRAZOVANJA I PROFESIONALNE ORIJENTACIJE I SAJAM VISOKIH ŠKOLA I FAKULTETA 29. I 30. APRILA

U TOKU PROJEKAT „OSNAŽI - SOCIO-EKONOMSKA INKLUZIJA RANJIVIH ŽENA“