SLOVO O SAŠI SIMIĆU-SKUPLJAČU I ČUVARU LJUDSKIH SUDBINA

Stanislava Sašu Simića upoznala sam dolaskom na honorarni rad u tadašnju NIRIO "Pobedu" u čijem sklopu je radio i Radio Kruševac. Kao i svaki početnik radila sam poslove vezane za birokratiju, tadašnji EPP sektor i tek po nekad imala dvadestak minuta da po nešto zanimljivo kažem u etar, putem mikrofona radija. Kako se tada kucalo na pisaćim mašinama , početnik je uvek bio zadužen za veće tekstove, a moja znatiželja šta to rade novinari u redakciji bivala je zadovoljena onda kada im se odnese papir , po neki poziv ili eventualnta nova traka za kucanje na mašini. Ulaskom u redakciju tadašnji novinari za mene su bili neki ljudi iznad običnih, da li zbog same profesije ili stava ili tada jednostavne lakoće pisanja pretočenih u novinsku reportažu. Maštala sam da i ja jednog dana imam neku svoju rubriku i tu želju nisam smela javno da kažem. Ulaskom u redakciju uvek mi je skretao pažnju jedan posve tih, ali uvek besprekorno doteran i duhovit čovek. Sa malo reči, kojima se igrao i u životu i u tekstovima znao je da nasmeje prisutne, da dosetkom zagolica na razimšljanje, nikada uvredljivo, nekako onako gospodski, a često i sa naglaskom nekog čoveka sa sela o kome je možda baš tog trenutka pisao. Nisam imala sreću da od Stanislava Saše Simića učim, ali sam imala priliku da učim iz njegovih bezbrojnih repotraža. Bio je to čovek koga je zanimala unutrašnja strana svakog sabesednika , pa bio to lekar, advokat, poljorivrednik ili ma ko drugi. Mogu slobodno da kažem da i dan danas u svojim tekstovima upotrebljavam neke njegove dosetke, reči koji su leksigrafski i govorno zanemarene, a tako lepe i tako srpske.

Stanislav Saša Simić bio je jedan od prvih novinara „Pobede“. Najviše je poznat po reportažama sa ljudima iz Kruševca i okoline koje su izlazile svakog petka u rubrici „Susreti i viđenja“ i „Stari Kruševljani“. Većinom su iz vremena od 1960. do 1991. godine. Kako su reportaže imale veliku čitanost i još duže komentarisanje istih tadašnja “Pobeda“ je u ediciji posebnih izdanja izdala dve njegove knjige i to : „Stari Kruševljani“ i „Zlatan ram“ koje su lepo primljene od čitalaca našeg kraja, a posthumno je izašla i treća knjiga pod naslovom „Moji sabesednici“.

Kao nekada čuvene televizjske reportaže "Crni biseri", novinara Vanje Bulića, Kruševac je imao preteču, samo ne u elektronskom , već u štampanom izdanju - Sašu Simića. Njegovi sabesednici su obični ljudi, a uvek junaci, heroji svojih svakodnevnih problema i veliki borci za male stvari. Među njima bilo je učitelja, lekara, majstora, vodeničara i onih ljudi koji su prošli golgote rata, stvarali slobodu i gradili novi društveni poredak. Saša je imao moć, danas bi to nazvali socijalnom kulturom, da njegovi sabesednici pred njime otvore dušu, da ispričaju sve što ih muči ili ih je mučilo, a ono što je najglavnije, jer je Saša pisao u vreme komunizma , imali su poverenja da će na papir preneti tačno onako kako su mu u pero kazivali.

Kako je novinarima inače poznato, da su reportaže najzahtevnija vid novinarskog žanra, nešto što se svrstava i u novinarstvo, ali i u književnost, podrazumevalo se da tu treba biti majstor, a Saša Simić je to zaista bio. Ukupno 50 reportaža u knjizi „Moji sabesednici“ imaju i literarnu i dokumentarnu, istorijsku vrednost jer govore o jednom periodu i prilikama u Kruševcu i okolini. Njegove knjige "Stari Kruševljani" i "Zlatan ram" već naslovom daju signal šta se među koricama nalazi, pa su i danas verovali ili ne tražene na sajtovima gde se prodaju knjige toga doba, a kako tada, jednako lake, jednostavne i primamljive za čitaoce.

Najbolja ilustracija kako je Saša govorio, besedio , kako je umeo da kaže i najposle pisao ilustovaćemo i podsetiti napisom kako se Saša obratio čitaocima „Pobede“ na naslovnoj strani hiljaditog broja 1968. godine:

POZDRAV SAŠE SIMIĆA ČITAOCIMA POVODOM HILJADITOG BROJA POBEDE-19. 07.1968.

"Kada danas, 19. jula 1968. godine, u petak, pružite prodavcu žutu pedeseticu i kupite naš hiljaditi broj, najveća ekipa u istoriji ovog lokalnog lista biće u punom poslu. Danas do 11 časova prepodne ova malena redakcija će već završiti svoje napise (sem honorarnog sportskog saradnika) i predati plan rubrika za drugi petak. Ovo je veliki je događaj za mali list, pa to je 1.000 brojeva. Nije lako održati se u društvu nedovoljno bogatom da ima list, i sa listom koji nije visoko tiražni, koji nema unosna izdanja, kriminalističke vesti, golotinju, senzacije. Današnji jubilej je povod da govorimo malo o sebi da biste naš posao bolje upoznali, da biste kao prijatelji, radi kojih i postojimo, pomogli naš rad. Naš posao je specifičan i teži no što čitaoci misle. Mnoge srećne trenutke i nevolje, čovek doživljava uglavnom zbog svojih reči, misli, shvatanja koje javno iznosi, koje pokreću na postupke i akcije. Ako je glava bez misli onda nema šta da kaže. I danas, u slobodnom društvu, to saznanje je prisutno. Svake sedmice je naš list na suđenju u vašim rukama. Hiljadu sedmica vi i nehotično sudite o njemu i o nama. Svačiji sud je različit, jer svako od vas drugačije prima ovaj specifični obračun koji sedmično podnosimo društvu. Ukusi su različiti. Kako svetu ugoditi, kada ono što se jednima sviđa, drugima se nikako ne sviđa? Značajno je, ipak, kome se ne sviđa, a još više onome kome se sviđa. Osrednjost je izgleda često najlakši put, ali novinar ne bi bio novinar kada bi se u tim mirnim vodama duže zadržao. Statistika kaže da skoro i nema novinara penzionera. Čitaoci imaju mnogo ideja na temu kakav list treba da bude i šta u njemu ne valja. Za ostvarenje tih divnih ideja nedostaju: sredstva, ljudi, tehnika. I ovde kao i u drugim oblastima života, dobra volja nije i gotov posao. Više strana znači obimniju štampu i veće troškove. Bolja fotografija – dalja cinkografija i veći izdaci. Više natpisa o ljudima, više zabave i smeha – još novinara i sredstava. Manje grešaka – više vremena za kontrolu. Kvalitetniji tekstovi – rasterećivanje novinara, više saradnika, veći honorari. Znamo da su nam poneke strane sive, preozbiljne, beživotne. Proizvodimo katkad robu kojom nismo sasvim zadovoljni. Ponekad nismo videli značajne pojave. Katkad smo preoštri prema ljudima koji su učinili sitne greške. Neka vaša pisma, koja retko pišete, dugo zadržavamo ili previše skraćujemo. Nekad nestane dobar rukopis na putu autor – štamparija. Dosta obilazimo, preskačemo, prećutkujemo. Prevremeno završavamo nezavršene objekte, proričemo uspeh sumnjivima. Da li će naši potomci iz naših natpisa imati realnu sliku o životu našeg doba? I dalje smo dosta nekonkretni. I hrabrosti nam nekad ponestane. I nama i urednicima. Mi bismo želeli da pravimo list sa čitaocima. Smatramo da je to sledeća faza samoupravljanja u našem poslu. Možda ćemo uskoro, kao plaćeni stručni radnici, krenuti na rubrike koje nam predloži grupa delegiranih građana. Iako smo priznali mnoge svoje mane, ne možemo a da ne kažemo da je objektivnost i istina, naša zvezda. Nedostižna i veoma cenjena. Mi znamo da je ona uvek revolucionarna. To znate i vi, naši prijatelji, koji redovno pratite naše dobre i loše rubrike. I zbog toga dok bude ljubavi i boraca za istinu, naš hleb i zajednički posao, biće istovremeno sladak i gorak".

SAŠA SIMIĆ - 1968.

EDUKATIVNA POSETA ŠTIĆENIKA VASPITNO-POPRAVNOG DOMA POSTROJENJU ZA PRERADU VODE U MAJDEVU

U KRUŠEVCU ODRŽANA TRIBINA O PREVENCIJI TRGOVINE LJUDIMA I MENTALNOM ZDRAVLJU UČENIKA

PREDSEDNIK VUČIĆ SA PREDSTAVNICIMA KONZORCIJUMA BEHTEL-ENKA

OTVOREN SAJAM GRAĐEVINARSTVA U BEOGRADU: KRUŠEVAČKA PRIVREDNA KOMORA I OVE GODINE ORGANIZOVALA POSETU

VIDI MOTOCIKL, REAGUJ NA VREME: APEL ZA VEĆU BEZBEDNOST NA PUTEVIMA SRBIJE

ASFALTIRANE TRI ULICE U SRNJU, INVESTICIJA OD 12 MILIONA DINARA UNAPREDILA INFRASTRUKTURU

ASFALTIRANA ULICA U NASELJENOM MESTU VRATARI

GREJNA SEZONA U PRIPRAVNOSTI DO 3. MAJA UPRKOS ZVANIČNOM ZAVRŠETKU

POLJSKI UČENICI I NASTAVNICI U POSETI GIMNAZIJI U KRUŠEVCU U OKVIRU ERAZMUS+ PROGRAMA

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA OBELEŽAVA POBUSANI PONEDELJAK – VASKRS ZA UPOKOJENE