NINA OBRADOVIĆ, RAZVODNIK U VOJSCI SRBIJE: „PONOS JE IĆI STOPAMA PREDAKA!“

Dvadeset jednogodišnja Nina Obradović iz Ćićevca svoju profesionalnu karijeru gradi kao pripadnica Vojske Srbije – voda za obezbeđenje od nuklearnih i hemijskih udesa u ratu i miru. Najmlađa od tri sestre iznenadila je porodicu Obradović svojim odabirom zanimanja, ali kako sama kaže, kada je jednom donela odluku, povratka nije bilo. Danas, kaže, uniforma i rad u Vojsci Srbije predstavljaju istovremeno i čast i obavezu.

Kako se kod Vas javila ideja za dobrovoljnim služenjem vojnog roka?

Ideja i želja za dobrovoljnim služenjem vojnog roka se kod mene javila dosta rano, i to kao posledica nekih mojih ličnih životnih i porodičnih stavova kao i uticaja medijske promocije Vojske Srbije, kroz različite sadržaje, što informativnog, što kulturno zabavnog karaktera. Kao primer bih izdvojila serije poput „Vojna akademija“ koja je imala par sezona i reklamne spotove Ministarstva odbrane „Budi profesionalac“, kao i nezaobilaznu emisiju „Dozvolite…“. Kroz praćenje tih emisija i serija sam pojam vojske i svega što je vezano za služenje iste, koji mi nikad nije bio u potpunosti stran, postao je blizak i prihvatljiv, tako da sam u tom periodu kao srednjoškolka od nepunih devetnaest godina, počela da razmišljam u smeru da li u toj sredini koja je istorijski, kulturno i tradicionalno uvek bila usmerena i oslonjena na muški rod, ima mesta i za mene. To dvoumljenje i razmišljanje je naravno potrajalo, odluka nije bila ni jednostavna, a ni laka. Kada sam svoju ideju iznela porodici i prijateljima, reakcije su bile podeljene, i kretale se od apsolutne podrške do potpunog neodobravanja. Kada kažem neodobravanje, mislim konkretno na moje roditelje, jer je za njih oboje bilo pravo iznenađenje sama moja pomisao da služim vojsku uz prateće komentare tipa „pa šta ćeš ti tamo, ti si žensko, moraš da nosiš oružje i druge teške stvari, stradaće ti kičma, biće ti hladno i slično“. Moje sestre Irena i Ivana, koje su inače pripadnice Ministarstva unutrašnjih poslova, imale su znatno umereniji pristup i potrudile su se da mi približe koliko rad u zanimanjima tradicionalno vezanim za muški rod zna biti zahtevan. Za mene stvarno nije bilo dileme, u trenutku kada sam se odlučila na taj potez, rekla sam sebi da nema povratka, da ću konkurisati i služiti vojni rok pod oružjem kao pripadnik Vojske Srbije.

Gde ste služili vojni rok i koliko su Vaša očekivanja bila ispunjena?

Vojni rok sam služila prvo u Centru za osnovnu obuku u Leskovcu, a nakon toga u Mešovitoj artiljerijskoj brigadi u Nišu. Znala sam da je ispred mene jedan zahtevan i ozbiljan period života, da će mi u nekim trenucima biti teško, i psihički sam bila spremna, tako da mi taj novi početak nije toliko teško pao. U vojsci postoji termin „period prilagođavanja“ i on je zaista odgovarajući za sve nas novoprimljene vojnike, jer smo svi došli iz različitih porodica, drugih gradova i govornih područja, drugačijeg obrazovanja i kulturno životnih navika i već od prvog dana smo svi primorani da se pridržavamo vojnih pravila igre, koja postoje godinama unazad i koja su dosta kruta i nefleksibilna.

Jedan dan u vojsci se može opisati ukratko na sledeći način: ustajanje u 06.00 časova, jutarnja higijena i sređivanje prostorija, doručak, jutarnje vežbanje, jutarnja smotra, prisustvo i realizacija obuke (strojeva i taktička obuka i vatrena obuka sa gađanjem), ručak, popodnevni odmor, popodnevna obuka ili kulturno zabavne aktivnosti, večera, vreme za slobodne aktivnosti, sređivanje prostorija, povečerje i noćni odmor.

Od trenutka kad smo obukli uniformu, svi smo postali isti i nije više bilo individualnog odvajanja, već su nam dodeljeni ista prava i obaveze. Sama organizacija u vojsci, popunjenost vremena konstantnim zadacima i obavezama pomogla mi je da što lakše prebrodim nostalgiju za porodicom i prijateljima, jer zaista nije bilo vremena za suvišnim razmišljanjima.

Kako je služenje vojnog roka uticalo na promenu Vašeg života, šta ste naučili tokom služenja vojnog roka?

Sama disciplina u vojsci me je definitivno očvrsnula, i u fizičkom smislu i po pitanju nekih životnih stavova, jer život i rad u organizaciji gde je sve definisano i propisano, osim te svojevrsne težine i obaveza za svakog pripadnika donosi i određenu sigurnost koja se javlja kao posledica uređenosti. Sestre mi često kažu da sam sad dosta ozbiljnija i stroža i prema sebi i prema drugima, ali to navode kao kompliment i proces sazrevanja ličnosti. Ono što sam naučila i što je apsolutno primenjivo u svakodnevnom životu je da su dobra organizacija i blagovremeno planiranje ključ uspešnog iskorišćenja vremena i uspešnog izvršavanja obaveza. Definitivno sam sada sigurnija u sebe, jer sam shvatila da mogu i znam više nego pre, i da se uz pravo okruženje i prisustvo kvalitetnih ljudi oko sebe, lakše napredujem i idem kroz život.

Danas ste profesionalni vojnik u Vojsci Srbije. Šta za Vas to predstavlja i koliko je žena u Vašoj jedinici?

Nakon odsluženja vojnog roka, prijavila sam se na konkurs u 246.bABHO (246. bataljon atomsko biološko hemijske odbrane Kopnene Vojske) i nakon uspešno završenog procesa selekcije i prijema u jedinicu, postavljena sam na dužnost dekontaminatora u vodu za obezbeđenje od nuklearnih i hemijskih udesa, samostalnom vodu u okviru bataljona. Za mene uniforma i rad u Vojsci Srbije predstavljaju istovremeno i čast i obavezu. Bez obzira što sam za posao koji obavljam po mojim merilima pristojno plaćena, sama uniforma ima dodatnu težinu jer su uniformu srpskog vojnika nosili naši hrabri predaci koji su stvorili mit o srpskoj vojsci kao jednoj časnoj i nepotkupljivoj instituciji, gde se oduvek cenio samo i isključivo rad, zalaganje, poštenje i hrabrost, a to su vrline koje je naš narod oduvek najviše cenio i poštovao. Takođe je i mnogo žena prošlo kroz vojsku, najčešće u svojstvu medicinskog i intendantskog osoblja, ali one nisu ništa manje patile i krvarile od svojih očeva, braće i muževa koji su nosili maskirnu uniformu dok su one nosile neku drugu, ništa manje vrednu i časnu i kao takve, dale su ogroman i nemerljiv doprinos vojsci i državi.

U 246.bABHO na različitim dužnostima u okviru jedinice radi više desetina pripadnica ženskog pola, i to oficira, podoficira, vojnika i civilnih lica.

Kakav je položaj žena u vojci, kakav je odnos s kolegama?

To je nezaobilazno pitanje kada se razmatra položaj žena u vojsci, sa još konkretnijim potpitanjem „da li je nama tu mesto i da li imamo šta da pružimo sistemu“. Vojska je tradicionalno muška institucija decenijama unazad i onda se to promenilo od pre petnaestak godina, kada je počeo prijem devojaka na Vojnu akademiju, a zatim i vojnika ženskog pola na odsluženje vojnog roka. Moje mišljenje je da ima mesta za nas, jer su uslovi konkursa isti za sve, tako da svi u startu imaju iste pozicije i ukoliko neko ima bolje rezultate nebitan je pol već isključivo lična vrednost. Činjenica je da postoje radna mesta koja traže veću fizičku snagu što više odgovara muškarcima ali istovremeno postoje i radna mesta gde je to nebitno ili manje bitno. U razgovoru sa koleginicama koje rade duže od mene, stekla sam utisak da se i taj odnos prema ženama u vojsci promenio dosta nabolje u prethodnom periodu, jer kao što je i nama trebalo vremena da se naviknemo na uniformu tako je i muškarcima koji su je već nosili bilo teško da se naviknu na dame u uniformi. Međutim, obzirom da je prošlo dosta vremena od prijema prvih pripadnica ženskog pola u Vojsku Srbije i da je jasno propisan odnos između nadređenih i potčinjenih kao i između jednakih po činu, to ko je kog pola je suštinski u potpunosti izgubilo na značaju.

Uz vojsku, Vaša druga ljubav je i folklor. Kako spajate te dve ljubavi?

Te dve ljubavi sam spojila i uklopila dosta lako, jer su i vojska i folklor međusobno usko povezani i prožimaju se sa narodom iz kog su potekli i za koji se zajednički staraju, vojska braneći ga od neprijatelja, a folklor čuvajući narodne običaje i tradiciju. Folklorom se bavim od svoje sedme godine (nepunih 15 godina), trenutno sam član KUD-a „Spasovdanski vez“ iz sela Drenovac, opština Paraćin. Naše društvo se ne bavi samo i isključivo igrom, već i organizovanjem izložbi fotografija, humanitarnih akcija i igračko-glumačkih predstava. Posebno bih istakla predstavu koju smo odigrali u decembru 2021. godine, motivisanu životom i delom generala Ilije Gojkovića, rođenog Drenovčanina i čoveka koji je bez vojne škole, a isključivo zbog hrabrosti i sposobnosti dogurao do čina generala, pod nazivom „Srpski đeneral se nikada ne predaje“. U toj predstavi učestvovalo je preko 60 amaterskih glumaca - igrača našeg KUD-a. Kroz scenario predstave nismo dali akcenat samo na generalu Gojkoviću već i na narod i vojsku tog perioda u celini. Ja sam imala čast da budem u ulozi majke generala Gojkovića i da na sceni pokušavam da dočaram svu ljubav, ponos, bol, patnju i veru koje je osećala ta žena i majka, koja nažalost nije bila usamljena u svom bolu jer su mnoge srpske majke izgubile svoje najmilije u vihorima rata. Da se vratim na naše društvo, brojimo oko 90 članova i naš rad se zasniva na dobroj organizaciji, disciplini i požrtvovanju što na kraju dovodi do uspeha, jer smo primorani da neprestano usklađujemo poslove kojima se bavimo i od kojih živimo sa ljubavlju prema pozornici, igri i glumi. Ovogodišnji naziv naše kulturno umetničke sezone je „DEKADA“, i samo ime sezone govori o važnom jubileju. U ovih 10 godina postojanja KUD „Spasovdanski vez“ utkano je mnogo ljubavi, nesebičnog rada i davanja sebe i sve to vodeći se mišlju da ćemo moći jednog dana, kada se osvrnemo za nama, da punog srca kažemo - „vredelo je“.

Vojska je bedem naše zemlje, a folklor je bedem naše kulture.

Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

Moji profesionalni i životni planovi trenutno su vezani za Vojsku Srbije. Postoji mogućnost napredovanja za nas profesionalne vojnike i to kroz odlazak na liderski kurs za podoficire, a nakon toga i upućivanja na osnovni kurs za podoficire čijim uspešnim završetkom se dobija prvi podoficirski čin – vodnik. Podoficirski čin donosi određene benefite među kojima su najbitniji veća plata i zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Za odlazak na kurs je pored lične motivisanosti potrebna i odlična službena ocena i preporuka komandira, što ću se ja potruditi da ostvarim u narednom periodu jer bih definitivno želela da napredujem.

Koja je Vaša poruka mladima, a posebno ženama koje razmišljaju da se prijave za dobrovoljno služenje vojnog roka?

Poruka svim mladićima i devojkama, koji imaju želju i razmišljanja da se oprobaju kao vojnici je da to i učine i da se prijave za dobrovoljno služenje vojnog roka. Vojska više nije samo i isključivo muška sredina, devojke će biti lepo prihvaćene od strane komandira i drugih pripadnika, imaće ista prava ali istovremeno i obaveze, tako da je do njih. Onoliko koliko vrede i koliko se budu trudile i radile, toliko će i dobiti, u smislu da će im biti veća šansa za uspešno završavanje osnovne i specijalističke obuke i kasnijeg eventualnog dobijanja zapošljenja u Vojsci Srbije kao profesionalnog pripadnika.

Vojnička uniforma pored časti i obaveze predstavlja i izazov tako da bih završila intervju citirajući našeg slavnog vojvodu Živojina Mišića – „KO SME TAJ I MOŽE, KO NE ZNA ZA STRAH, TAJ IDE NAPRED“.

ZAJEDNIČKIM SNAGAMA DO DOSTOJANSTVENIJEG ŽIVOTA PORODICE HEROJA

ODRŽAN SAJAM FAKULTETA I VISOKIH ŠKOLA U KRUŠEVCU

UČENIČKA EKIPA PRVE TEHNIČKE ŠKOLE OSVOJILA TREĆE MESTO NA TAKMIČENJU NIŠKOG MAŠINSKOG FAKULTETA

SRBIJAŠUME APELUJE NA ODGOVORNO PONAŠANJE TOKOM PRVOMAJSKIH PRAZNIKA U PRIRODI

IZMENJEN RAD SLUŽBI I PREDUZEĆA TOKOM PRVOMAJSKIH PRAZNIKA U KRUŠEVCU

PRVOMAJSKIM URANKOM NA BAGDALI KRUŠEVAC ĆE OBELEŽITI PRAZNIK RADA

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST GRADSKE UPRAVE

PREDŠKOLSKA USTANOVA „NATA VELJKOVIĆ“ OBELEŽILA 47 GODINA RADA SVEČANIM PROGRAMOM

SENAŽA KAO REŠENJE ZA PRVI OTKOS LEGUMINOZA

POTPISAN UGOVOR O SARADNJI GRADA KRUŠEVCA I ORGANIZACIJE HELP: NOVA PODRŠKA ZAPOŠLJAVANJU I SAMOZAPOŠLJAVANJU